Mali kameni most sa metalnom ogradom na putu od Grebca ka Ribarskoj banji poznat je u čitavoj Srbiji kao Crna ćuprija. Misli se, a o tome su ranijih godina pisali neki mediji, čak ga obišli i neki srpski poznati stuberi, da se na njemu kola zaustave, šetaju nečastive sile. I mi smo ga obišli, doduše danju, ali ništa strašno, jezovito ni predskazajuće nismo osetili.
On je jednostavno most koji pomaže ne samo meštanima Klisurice, Vukanje i okolnih sela, već i svakom ko prolazi ovom trasom da lakše pređe put.
Ipak, urbana legende o stravičnosti ovog mosta se uveliko proširila. Mnogi veruju da tu luta duh jednog zarobljenika, kojeg su ubili kada je pokušavao dok su ga prevozili, da pobegne skočivši sa mosta. On je tada prokleo sve one koji njim prelaze.
Meštani okolnih sela tvrde da ga je trebalo srušiti u vreme Drugog svetskog rata, ali nisu to učinili.
-Ma kakvi duhovi. Ne znam ni sam koliko sam puta njime prešao nikada mi se ništa nije desilo. To je lokalna priča, koja je popularna, ali je na sreću samo to- kaže Stefan Zlatanović koji je iz Prokuplja a kojem je selo Vukanja i koji bukvalno dva puta nedeljno prolazi preko tog mosta.
Ova ćuprija polako propada, pa izgleda da se niko i ne usuđuje, za svaki slučaj, da se zadražava na njoj ili popravi. Međutim, ako se uskoro to ne učini, kako je već polako zarastao u okolno rastinje može zauvek da nestane, a tada će se prekinuti ova jastrebačka veza Prokuplja i Ribarske banje.
Ima li u ovoj državi Srbiji još pametnih ljudi ili nam je jedina pamet kod studenata? Sticajem okolnosti pre nekoliko godina sam vozio biciklom trasu iz Niša preko Tešice i Vukanje i kroz taj da ga nazovem klanac prema selu Klisurica i dalje preko Devče i Lepaje prema Nišu.Lepa tura, teške uzbrdice.Ono što je mene začudilo je da taj put, ta prečica iz Kruševca prema Prokuplju nema od Vukanje asvalt, već je put makadam?
Prešao sam taj most i neko vreme sam i stajao na njemu da povratim snagu.Bio sam sam samcit a šuma koja je tu dosta gusta delovala je baš jezivo. Tada nisam znao za tu jezivu legendu. Možda tu nebih ni išao, jer se sunce od drveća tu ne vidi a svašta iz šume može da te gleda da ti toga nisi svestan. Ne pričam o duhovima i vilama ali svakakvih ljudi ima.
Na moju žalost pogrešno sam skrenuo iz Petrovca pa sam krenuo prema Dešilovu a mrak je polako preuzimao dan.Taj put prema Arbanace je takođe bio makadamski.Jedina povoljnost je bila ta što je put išao na dole pa sam mogao brže da vozim. Tu na pola puta izm Dešilova i Arbanaca je i neka crkva i neko groblje. Blaga jeza mi je prostrujila celim telom.Pomislih neće valjda sad da mi se izbuši guma? Pa vozio bi biciklu na bandašu samo da se primaknem svetlima u selu. Kroz Arbanase je asvalt bio kao pista a žute sijalice su obasjavale ulicu kao da je dan. Rekoh u sebi, konačno civilizacija. Mrak je bio već gust bez mesečine. Ja sam vozio prema Jug Bogdanovcu a da to nisam znao. Tada nije bilo navigacije kao danas. Doduše bilo je ali na skupljim telefonima, skupljim od moje bicikle.U 22 h sam konačno ušao u Jug Bogdanovac i debelo se razočarao. Znao sam da od J.B. ka Merošini ima jedna opaka uzbrdica u dužini od dva km. Ali kada sam već zajeo, morao sam da nastavim da se krećem brzinom kornjače jer sam već bio umoran a nije mi ni saobraćaj godio jer sam bio u opasnom problemu i riziku da me neko vozilo ne pokupi.
Oko 24 h sam stigao kući, naravno pre toga sam se javljao ženi ali ona je ipak bila ljuta što sam sebi dozvolio tako dugo da se zadržim na putu rekreacije.
to je bilo 2012 godine a ja sam tada imao već 56 godina.