Đorđe Mitrović (26) iz Prokuplja je jedan od kandidata za titulu “Oni su heroji 2025” Delegacije Evropske unije u Srbiji. Svojim životom i delom Đole je zaslužio da ga podržimo glasanjem.
Konkurs je počeo 3. juna 2025. godine u 12.00 časova, a glasanje će trajati tokom juna, a proglašenje 10 (deset) pobednika Konkursa, od 25 (dvadeset pet) finalista, biće izvršeno tokom jula 2025. godine, objavom na veb stranici https://onisuheroji.rs/
U obrazloženju o njegovoj nominaciji na ovom sajtu možete videti zbog čega ga treba podržati i glasati za njega.
Zašto je ova osoba heroj/heroina
Đorđe Mitrović je mladi pisac i aktivista koji ima 26 godina i koji boluje od retke bolesti – artrogripoze, njegova bolest se manifestuje nedostatkom mišića i ukočenošću zglobova. Na samom rođenju, prognoze lekara nisu bile pozitivne, odnosno bilo je upitno da li će Đorđe moći da hoda i da govori, pa je stoga njegova porodica odlučila da odmah krene sa lečenjem. Kada je imao tri godine, Đorđu je urađen hirurški zahvat stopala – nakon operacije, on staje na svoje noge i, iako još uvek nestabilno, prvi put kreće da hoda – uz pomoć svog društva iz komšiluka, uspeo je da se integriše sa ostalom decom i sa njima je i krenuo da se igra kada je imao pet godina. Kada je trebao da krene u prvi razred osnovne škole, određene institucije su rekle da Đorđe ne može da pohađa redovno školovanje već da mora da krene u specijalnu školu. Njegova porodica je, međutim, znala da je Đorđe mentalno zdrava osoba i da bi bila velika greška da on ne pohađa redovnu školu. Njegovi roditelji su krenuli u borbu i, nakon par testova inteligencije, gde je Đorđe pokazao mentalnu zrelost, izborili su se da Đorđe bude deo redovnog školovanja. Društvo u školi ga je, prema rečima samog Đorđa, prihvatilo sjajno – ono mu je pomagalo oko školskih aktivnosti kao što su pisanje, penjanje uz stepenice i slično. Za dalje školovanje i socijalizaciju, Đorđu je to zaista mnogo značilo, kao što mu je i sama njegova vedrina i ljubav koju je davao svojim vršnjacima ulepšala i olakšala ceo taj put. On nije propustio ni jednu ekskurziju niti rekreativnu nastavu na koje je i njegova mama, kao lični pratilac, išla. Đorđe je prkosio svojoj bolesti i kroz srednju školu je, uz pomoć društva, počeo da izlazi na mesta gde su izlazili njegovi vršnjaci i da vodi jedan izuzetno kvalitetan društveni život. Sve od navedenog zasigurno ne bi postigao bez vežbanja, jer vežbanje predstavlja jedini lek za njegovu bolest. Fizičku aktivnost i vežbanje Đorđe upražnjava svakodnevno. Razlog zbog kojeg Đorđe nije korisnik invalidskih kolica jeste sledeći – porodica Đorđa Mitrovića od samog početka se, zajedno sa njim, bori sa njegovom bolešću. Kroz odrastanje, on je pokazao da ništa nije nemoguće – danas, on igra čak i fudbal. Nedvosmisleno je jedno – on je pobio gotovo pa sve prognoze lekara, kao i svoju tešku bolest. Danas, Đorđe je visokoobrazovan i nosi zvanje Master inženjera poljoprivrede. Đorđe je za mene heroj.
Šta je posebno u njegovom/njenom radu? Kakav je njegov/njen uticaj na zajednicu?
U njegovom radu postoji mnogo stvari koje su posebne, a njegov uticaj na zajednicu zasigurno je dalekosežan. Kada je njegovu porodicu zahvatio korona virus, njegova baka, mama i tata su zbog težine bolesti morali da leže u bolnici – Đorđe je tada ostao sam sa svojim bratom i prvi put se suočio sa samoćom. Nakon što su posle sedam dana hospitalizacije njegovi roditelji i baka došli kući i kada je porodica Mitrović pobedila koronu, Đorđe odlučuje da napiše dnevnik koji nosi naziv “Dan kada korona virus ulazi u moj dom”. Taj dnevnik dobija veliku popularnost i biva i objavljen na raznim portalima na šta ljudi svakako da nisu ostali ravnodušni. Tada, Đorđe shvata da njegova životna priča može pomoći drugim osobama i on kreće da se bavi aktivizmom. Prve akcije koje je sproveo predstavljale su prikupljanje novca za obolelu decu u njegovom rodnom mestu Prokuplje, gde je, kao član udruženja Društva za cerebralnu paralizu, on izlazio na ulicu i prikupljao novac. Nakon toga, snimljen je amaterski film o njemu koji nosi naziv “Sreća se nalazi unutar nas”. Đorđe postaje deo Akademije mladih lidera sa invaliditetom koju organizuje Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije uz podršku Ministarstva za rad. Njegova priča o hrabrosti, volji i upornosti izlazi na mnogobrojne internet portale, ali je i sam Đorđe, kroz gostovanja u TV emisijama, direktno deli sa publikom. Pečat u vremenu Đorđe ostavlja objavljivanjem svoje autobiografije “Drvene Lutke”. Naziv knjige je simboličan – on obeležava narodsko ime njegove bolesti. U knjizi Đorđe opisuje ceo svoj život – od rođenja pa do dana današnjeg, svoju tugu i sreću on stavlja na papir i daje nam sopstvenu priču na dar kako bismo iz nje izvukli pouke i bili bolji ljudi. Knjiga je doživela veliki uspeh, kako kroz TV gostovanja i internet portale, tako i kroz promocije širom Srbije na kojima je Đorđe širio svoju pozitivnu energiju i konstantno slao poruke ljubavi i zajedništva. Deo svoje zarade od knjige on je dao u humanitarne svrhe gde je, zajedno sa fondacijom “Humana srca” kupio aparaturu za dečju kliniku Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta “dr Vukan Čupić” u Beogradu i tako pokazao da mala dela grade i te kako velike osmehe. Đorđe je deo i Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije, kao i član Omladinskog odbora UNICEF-a u Srbiji. Takođe, on je inicirao da se u Prokupačkoj bolnici odredi lekar čiji će zadatak biti upisivanje osoba obolelih od retkih bolesti i ubacivanje u javni registar Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”. Na taj, kao i na mnoge druge već navedene načine, Đorđe je pomogao mnogim porodicama. Njegov trud, borba i rad ozvaničeni su nagradom “Jednaki u borbi protiv diskriminacije”, gde je zapažen kao osoba sa invaliditetom koja se najviše istakla za borbu protiv diskriminacije u Srbiji.
