Piše: Đorđe Vidović
Proleće je jedino godišnje doba koje se smatra vesnikom promena, ono uvek svojim dolaskom aktivira osećanje očekivanja dolaska novog. Leto, jesen, a pogotovo zima su godišnja doba i od njih se očekuje da dođu i prođu. Sa prolećem nije tako. Ono uvek svojim dolaskom unosi nadu. Pitam se samo da li ovaj narod u Srbiji uopšte gaji nadu i želi promene. Nekad se mislilo da ne treba biti nestrpljiv. Ima čak ovde i izreka srpljen, spašen. Plašim se da smo mi kao narod previše trpljivi.
Možemo godinama da trpimo osvajače, a o diktatorima što onih sa rukavicama, što ovih bez, da i ne govorim. Izgleda da smo u stilu bolje poznate muke, strah i očaj, nego nepoznato, koje ne može biti gore od ovog stanja. Zašto se kao narod plašimo promena, savijamo i povijamo kičmu pred očiglednim zlom. Da li moramo da čekamo da nas neko uhvati za ruku i povede u bolje sutra. Svaki novi dan je šansa za napredak, za slobodu. Ali ta sloboda je izgleda nama čudna, jeste primaljiva i lepa, ali mi čekamo da se neko drugi opeče umesto nas. Mada smo u paklu i gorimo, sa svakim danom smo u većim i strašnijim fekalijama, odavno nam je sve preko glave, ali u nama se ne budi nagon za spasenjem i opstankom. Istina je da smo vekovno i duboko ubili u sebi duh i opšte stanje nacionalne sreće. Imamo taj poriv da se prepustimo najgorima od nas, da ih napravimo bogovima, postajemo slepi i pored zdravih očiju. Način naše borbe koji se tu i tamo pojavi, je dostojanstvo, ponos i pokazivanje duha.
Protiv sebe imamo iskonsko i dokazano zlo, nedostatak svakog morala i očigledno laž, kao jedini način komunikacije. Ako se nastavimo boriti na ovaj način protiv ovakvog neprijatelja, i naši potomci vodiće našu borbu protiv zla koje puštamo samo da se razvija do neslućenih razmera. Nije u redu da isturamo našu decu u prve redove, da čekamo da oni rade naš posao. Mi smo ovu zemlju napravili ovakvom, predali u ruke hulja i glupaka. Zato smo odgovorni, neki više, drugi manje, ali niko oslobođen od tereta za ovo što je došlo iz mraka kuhinja svetskih i domaćih kuvara iskonskog ZLA. Ne kaže se džaba da hrabri umiru jednom, a kukavice stotinu puta. Niko sa vlasti, ovakvog načina vladavine, korupcije i neistinom kao vodiljom neće sići dobrovoljno. Znaju oni koliko su duboko i daleko zašli u svet kriminala, i bolje od nas. Zato je njima odlazak sa vlasti mozda i pitanje života i smrti. Njihov dalji opstanak biće sve veći teror pre svega na naš mozak, a ako budemo i dalje sve to mirno i dostojanstveno gandijevski sprećavali biće nam uskoro i glava na panju. Nije loše biti pametan, odmeren i mudar. Samo moramo da znamo da neće to moći večno. Bolje da ne čekamo da njihova sveća dogori. Vreme je da je mi ugasimo, srcem. Nasilnici se plaše samo onih koji ih se ne boje. Budimo sada hrabri, vreme je.
