U Topličkom kraju, pod blagim obroncima planina, leži selo Pestiš, skromno ali veličanstveno, kolevka mnogih porodica i priča koje vekovima odjekuju među njegovim šumama i brdima. To je mesto gde zemlja govori, gde svaki kamen čuva korake onih koji su je napustili, ali je nikada nisu zaboravili.
U Pestišu su sećanja živa kao i ljudi koji su ga činili. Tu su Milosavljevići, poznati kao Furtule, sa svojim vrednim rukama koje su stvarale život iz najsurovije zemlje. Lukovići, čuveni po veštini u igri poskočica, donosili su radost i pesmu u svaku kuću. Vidakovići, Maslakovići, Vulovići – svaka porodica nosila je svoj teret i slavu, ali uvek zajedno, uvek kao jedno.
Anđići, Jovanovići, Ugrenovići, Milićevići, Jekići i Ćerimanovići – njihova imena su kao zvezde na topličkom nebu. Svako od njih, ma gde otišao, nosi deo Pestiša u srcu. Njihova ljubav prema rodnoj zemlji je ono što ih čini posebnim. Oni putuju svetom, ali im svaki put vodi nazad – ka njihovom Pestišu, ka njihovoj Toplici, ka njihovoj rodnoj grudi.
Pestiš danas broji tek nekoliko stanovnika, ali nije prazan. Naprotiv, ispunjen je pričama, sećanjima, legendama. Ispunjen je glasovima onih koji se vraćaju, makar u mislima. Svaki čovek danas čuva selo, ali i svako ko nosi njegovo poreklo u sebi je njegov čuvar.
Godine su donele promene – kuće su opustele, njive zarasle, ali duša Pestiša je ostala netaknuta. Gde god da su Milosavljevići, Lukovići, Vidakovići ili Jovanovići – srce ih vuče nazad. Vraćaju se za slavu, za Božić, za letnje praznike, da stoje na svojoj zemlji i osete miris koji nigde drugde ne postoji.
To nije samo selo; to je koren, to je temelj, to je ono što nas čini onim što jesmo. Jer bez obzira na to koliko se svet menja, Pestiš ostaje isti – simbol našeg porekla, naše borbe i naše ljubavi.
U njegovoj tišini čuje se pesma prošlosti. Svako drvo, svaka staza pričaju priču o onima koji su tu živeli. O Pestišu se ne govori samo kao o mestu; govori se kao o osećaju, o ljubavi prema domovini, prema predačkoj zemlji.
I zato, ma gde bili, svi mi se vraćamo. Ako ne telom, onda duhom. Jer srce nas uvek vuče ka Pestišu, ka zemlji naših predaka, ka korenu našeg postojanja. I u tome leži njegova veličina – da čak i kada deluje zaboravljen, nikada nije sam.
Izvor: sajt Gvozdenim korakom predaka
