Kada je uoči rata sa Turcima bila objavljena mobilizacija, rok za mobilisanje pukova prvog poziva iznosio je 4 dana. Međutim, već u prvom danu mobilizacije, 3. oktobra, na licu mesta je bilo 100% oficira, 99% podoficira, 99,5% kaplara i 92% vojnika. Onih 8% koji nisu stigli prvog dana, pešačili su sa Goljaka, iz Gornje Jablanice, sa obronaka Kopaonika i Seličevice i sutradan su svi bili u stroju. Puk je praktično već prvog dana mobilizacije mogao da krene na granicu. Takva moblizacija, kao što je bila 1912. godine, nikada se više u Srbiji nije ponovila.
U rano, jutro 7. oktobra 1912. godine, puk je bio postrojen na poljani preko Toplice, gde je danas predionica “Topličanka”. Pod punom ratnom spremom, 60 oficira i 4.655 podoficira i vojnika, okruženi masom rodbine i Prokupčana, koji su došli da ih isprate, bilo je spremno za pokret. Bio je to impozantan prizor. Puk prvog poziva, to su sve mladići ili tek oženjeni ljudi, u punoj snazi, stari između 21. i 31. godine. Postrojena je mladost, snaga i lepota Toplice, Kosanice, Dobriča, Jablanice, Puste Reke i Zaplanja. Dok je pukovska muzika svirala marš 2. puka “Drino, vodo ladna”, na komandu potpukovnika Vladimira Ristića, prvog ratnog komandanta puka, čelo puka krenu drumom prema Žitorađi i dalje prema Leskovcu i Vranju, prema mestu gde se koncentrisala Moravska divizija prvog poziva u sastavu 1. srpske armije.
Sa cvetovima nevena, zadenutim u nakrivljene šajkače, vojnici razvrstani u čete i bataljone, polako napuštaju zborno mesto. U mnogim očima iskrile su suze, među onima koji su ispraćali svoje vojnike čuo se i prigušeni jecaj. Očevi i majke su ispraćali sinove, mlade snaše sa decom u naručju svoje stasite muževe, verenice su stidljivo obarale pogled – a svima je na umu bila samo jedna misao – da li će se njihov najdraži vratiti iz rata.
Dok su se poslednji taktovi pukovskog marša odbijali od Borovnjaka, Hisara i Sokolice, pogružena masa sa prokupačkog Trkališta, polako se razilazila u miru i tišini, ophrvana tugom i neizvesnošću. U mnogim tadašnjim novinama je pisalo da su pukovi odlazili na granicu sa pesmom. Iz Prokuplja su krenuli bez pesme, nisu ni kretali u svatove. Krenuli su ozbiljni kao odgovorni domaćini da za svoju otadžbinu obave važan posao. I obavili su ga na najbolji mogući način, sa krajnjim požrtvovanjem i velikim žrtvama.
Posle objave rata Turskoj, puk je počeo prelaziti granicu 20. oktobra u ranim jutarnjim časovima. Nastupao je na krajnjem desnom krilu srpskog borbenog rasporeda, oslobađajući Bujanovac i Preševo idući u susret velikoj bici kod Kumanova, koja je počela 23. oktobra.
U bici kod Kumanova puk je u silovitom nastupu prema selu Vaksincu razbio jedinice turske 19. nizamske divizije. U toj prvoj velikoj borbi sjajno su se pokazali i hrabri pojedinci i puk kao borbena jedinica. Tako je, na primer, kaplar Svetozar Stepanović sa svojom patrolom prošao kroz turske redove, izvideo neprijateljske artpljerijske položaje i u povratku sa još 6 redova bio opkoljen i teško ranjen. Tada ga je redov Milovan Kulić iz Statovca, stavio na leđa i poneo ka srpskim položajima. Kada su ga Turci ranili, Kulić je spustio na zemlju Stepanovića i otvorio paljbu na Turke. Kasnije su njegovi drugovi našli njegov leš i oko njega 6 mrtvih turskih vojnika koje je on pobio, pre nego što je izdahnuo.
Drugog dana Kumanovske bitke, puk je, bez obzira na jaku zaprečnu artiljerijsku vatru, izvršio juriš, razbio turski položaj i pored ostalog zaplenio 9 turskph topova.
Za dva dana ove bitke, puk je imao 46 poginulih (1 oficir, 5 kaplara i 40 redova) i 293 ranjenih (5 oficira, 11 podoficira, 21 kaplara i 256 redova).
U dvodnevnom boju kod Prilepa, 3. i 4. novembra, ovaj puk je odigrao ključnu ulogu. U klancu planine Babune, ispred Prilepa, na jakim položajima na Kozjaku i Krstecu, Turci su zaustavili napredovanje Moravske i Drinske divizije, koje su se, zbijene u uskom klancu našle u teškom položaju, bez mogućnosti da razviju svoje snage.
Tada je 2. puk izveo zadivljujući obilazni marš, preko zaleđenih visova. Noseći brdske topove rastavljene na leđima, hrabri Topličani su sa boka napali turske položaje na Kozjaku i Krstecu i sami, bez ikakve podrške ostalih pukova, po mrazu, snegu i ledu, razbili turske položaje i otvorili put za prolaz srpskih divizija koje su sutradan umarširale u Prilep. U tom teškom boju, pod najtežim meteorološkim uslovima puk je imao 63 poginulih (1 oficira, 3 podoficira, 9 kaplara i 50 redova) i 230 ranjenih (3 oficira, 6 podoficira, 16 kaplara i 185 redova).
Poslednja velika bitka rata sa Turcima zbila se kod Bitolja, koji su Turci posebno utvrdili sa namerom da tu pruže odsudan otpor srpskoj vojsci. U bici kod Bitolja 2. puk se posebno istakao.
Izveo je jedinstveni podvig, kada je, pod pljuskom neprijateljskih puščanih, mitraljeskih i artiljerijskih zrna pregazio nabujalu reku Šemnicu. Držeći jednom rukom pušku i fišeklije iznad glave a drugom se držeći za opasač susednog vojnpka, redovi vojnika su gazili Šemnicu, koja je, nabujala od topljenja ranog snega i velikih kiša dopirala do grla i odmah zalegali na suprotnoj obali, prikovani za zemlju ubitačnom turskom vatrom.
U tom kritičnom trenutku besmrtnu slavu su stekli jedan Ciganin trubač, koji je na komandu ustao i pod kišom metaka u stojećem stavu svirao trubni znak za juriš i Kosaničanin Krsta Spasojević – Rakić, rezervni poručnik, koji je prvi skočio uz povik: “Ustaj, došli smo ovde da ginemo a ne da ležimo po blatu”. Tako je probijena turska odbrana i dan kasnije pao je Bitolj. U ovim borbama su se posebno iskazali mladi podnarednici Đorđe Milačić i Janaćko Jović, kasnije legende “gvozdenog puka”.
U borbama za Bitolj puk je imao 62 poginula (2 oficira,2 podoficira, 2 kaplara i 56 redova) i 210 ranjenih (3 oficira, 6 podoficira, 16 kaplara i 185 redova).
Bitka za Bitolj je bila poslednja borba ovog puka u ratu sa Turcima 1912. godine. Za samo mesec dana u ovom ratu puk je imao 166 poginulih (4 oficira i 162 podoficira, kaplara i redova) i 656 ranjenih (11 oficira i 656 podoficira, kaplara i redova). Ukupno je izbačeno iz stroja 818 pripadnika ovog puka, što predstavlja 17% od formacijskog sastava puka. Gubici su odmah popunjeni rezervistima iz dopunskih bataljona.
Izvor: Knjiga “Toplički vitezovi”, Radoje Kostić
