KAKO JE IZGLEDALO PROKUPLJE POČETKOM DVADESETOG VEKA

U XX vek Prokuplje ulazi kao malo i nepoznato naselje sa od četiri do pet hiljada stanovnika.

Opisujući Prokuplje i Prokupčane sa početka XX veka, Slobodan Nestorović je zapisao:

“Svanuće novog stoleća i za njih je bio izvanredan doživljaj. Prošlo je već više od dve decenije od oslobođenja, vekovno ropstvo Turcima postalo je sve više priča iz starih vremena. Rađale su se i izrastale nove generacije, koje ta vremena nisu upamtile, mada se u njihovom životu ništa bitnije nije menjalo.”

Prokuplje je i dalje sedište Topličkog okruga, ali bez mnogo komunikacija sa ostalim svetom, jer nije imalo železnicu, a i putevi su bili u lošem stanju. U maloj varoši živelo se u siromaštvu i bedi, u turskim udžericama i odžaklijama. U Prokuplje se sa juga ulazilo preko drvenog mosta na Toplici. U Niš se odlazilo i iz njega vraćalo prašnjavim drumom preko Debelog brda. U gradu postoji samo jedan lekar; bolnice nema. Prokuplje ima jedan hotel (“Evropu”) i nekoliko kafana. Osim okružnih sreskih i upravnih sudskih vlasti, vojne komande mesta, osnovne škole, stare crkve i pošte, nikakvih drugih značajnijih ustanova u Prokuplju početkom XX veka nema. U gradu su i dalje posgojale dve džamije i turski vodovod. Stanovništvo se mahom bavilo poljoprivredom, a manji deo trgovinom i zanatstvom.

U jednom od zapisa iz tog perioda piše: “Prokuplje je u XX vek ušlo kao planinska palanka, čijoj su se lepoti rado divili retki putnici, a nikome od njih nije padalo na pamet da se u njoj nastani.”

Najveće bogatstvo Prokuplja u tom periodu je priroda koja ga je okruživala, brežuljci okićeni vinogradima i svakojakim voćem.

Ovako sumorna slika Prokuplja s početkom XX veka počeće da se menja tek krajem prve decenije, otvaranjem Gimnazije 1908. godine, osnivanjem knjižnice 1909. godine, početkom izgradnje zgrade načelstva, elektrifikacijom dela grada. Tek započeti privredni i kulturni razvoj Prokuplja prekinuće veliki istorijski događaji koji slede u periodu od 1912. do 1918. godine.

Izvor: Knjiga “Toplica kroz vekove”, Petko Marjanović