Kosta Milovanović – Pećanac (1878-1944) i Kosta Vojinović – Kosovac (1891-1917) su dve najmarkantnije ličnosti, vođe Topličkog ustanka.
Od samog dolaska na prostor Toplice jasno su se uočile njihove različite koncepcije o ustanku. Pećanac je bio za to da se ustanak ne podiže jer mu nije vreme, time je želeo da izvrši postavljeni zadatak od strane Vrhovne komande. Vojinović je bio za ustanak.
Kao predstavnika Vrhovne komande narod je Pećanca prihvatio za vođu ustanka. To mu nisu osporavale ni četovođe, jer su ga na sastanku u Obiliću izabrale za “šefa Centralnog komiteta”.
Vojinović se svojim mladalačkim idealima i svojom hrabrošću nametnuo narodu. Jer narodu je upravo takav čovek odgovarao za vođu ustanka. Razlike u stavovima između Pećanca i Vojinovića su bile tolike da je na mnogim njihovim sastancima dolazilo do potezanja oružja.
Našavši se u u vrtlogu ustanka Pećanac je najčešće pokušavao da se iz toga izvuče. U tome je često i vešto uspevao. Izbegavao je borbu, a kada je ona već počela, želeo je da je drži pod kontrolom. Nijedan od sebi postavljenih zadataka u tom periodu nije do kraja realizovao. Jedino u čemu je uspeo je da sačuva živu glavu. To je vešto radio. Vojinović to nije ni želeo jer su mu ideali bili jači od želje za životom, a ceo svoj život posvetio je borbi za slobodu svog naroda.
Učesnici ustanka, savremenici Pećanca i Vojinovića, su dobro poznavali svoje vođe. Mnogi od njih su odlično opisali njihove mane i vrline. Svi su se uglavnom slagali u tome da je Vojinović mlad čovek, burnog temperamenta, rečit, bistar, okretan i čovek koji je brzo shvatao probleme i brzo ih razrešavao. Po svedočenju mnogih, bio je dobar drug i prijatelj i najomiljeniji među vođama. Zbog takvih osobina svi su ga voleli i svi su bili spremni da za njega daju i svoje živote. I Vojinović je sve njih voleo, ali ne kolebljivce, plašljivce i izdajnike.
Pećanca savremenici opisuju kao iskusnog četovođu, uvek povučenog, hladnokrvnog, nekada i surovog. Bio je neškolovan, ali iskusan. Probleme je rešavao oprezno. Sekula Dobričanin za njega kaže: “Pećanac se rado nazivao predstavnikom zvanične Srbije i ponašao se kao autokrata: ubijao je ljude – svakog ko nije hteo da ga sluša i tako je ubio oko 380 njih. Pravi revolucionar, kada mu delo propadne, šalje svoju glavu neprijatelju i tako prekraćuje narodno stradanje. Pećanac međutim, nije hteo ni smrću ni bekstvom da narod spase, a posle je od naroda tražio da mu pesme peva.”
Deroko o vođama Topličkog ustanka piše: “Pećanac je bio na Solunskom frontu, znao je koliko je to daleko i šta znači stabilizovani front. Prema tome, jedino je on mogao da ima realan osećaj o mogućnostima. Vojinović, tipičan predstavnik nacionalnog ponosa i viteštva, ali bez osećaja stvarnosti, davao je suviše brz tok događajima. Nije bio to sukob samo ta dva čoveka, bio je to sukob duše narodne oličene u njima.”
Najpotpunije zaključke o vođama ustanka i njihovom međusobnom odnosu dao je Anketni odbor koji je formiran posle rata sa zadatkom da ispita sve detalje u vezi Topličkog usganka. Zaključci Anketnog odbora su: “Najmarkantnije figure i glavni junaci u topličkoj drami jesu Pećanac i Vojinović, dva kontrastna tipa koji su jedan drugog isključivali, a ne dopunjavali. Pećanac je praktičan, hladan, povučen, nikad ne ulazi u otvorenu borbu sa protivnikom, a kad naiđe na neprijatelja postupa obazrivo. Pećanac je radio svim silama da ustanak odloži. Svi svedoci se slažu u tome da bi on uspeo u svom zadatku da nije bilo drugih, vatrenijih i impulsivnijih vođa. Vojinović je sušta suprotnost Pećancu… neustrašiv, otvoren, hoće da brani napadnute i da zaštiti slabe. Bio je odličan govornik, sposoban da sugerira masama. Uvek spreman da se založi za drugog, privukao je silne simpatije svega ustaničkog sveta…”
Pećanac je vešto preživeo sve strahote ustanka. U periodu između dva svetska rata vešto je iskoristio slavu koju je stekao u toku ustanka. U toku Drugog svetskog rata sarađivao je sa okupatorom. Likvidirali su ga četnici Draže Mihajlovića 1944. godine kod sela Nikolinci, u blizini Soko Banje.
Vojinović je poginuo 23. decembra 1917. godine kod sela Grgura. Za sve ono što je želeo svom narodu i za ono što je svojom hrabrošću ostvario postao je legenda, i simbol slobodarskog duha Topličana.
Izvor: Knjiga “Toplica kroz vekove”, Petko Marjanović
