Koliko je istorija nepoznanica i koliko je pišu pobednici,govori i podatak da ima puno dokumenata koji nikada nisu proučavani i koji čekaju kada će nekom zatrebati.Tako u Narodnom muzeju Toplice postoji podatak da su komunisti pokušali da oslobode princa Đorđa Karađorđevića,koji je bio brat Aleksandra Karađorđevića,dok je bio u duševnoj bolnici u Toponici.
Kako za naš portal otrkiva viši kustos istoričar Narodnog muzeja Toplice Darko Žarić, da se spremao atentat na princa potvrđuje autobiografija poznatog prokupačkog kumuniste pre Drugog svetskog rata Lazara Dedijera.
U toj biografiji stoji da je poznato da se princ Đorđe nije slagao sa svojim mlađim bratom Aleksandrom.
-Nakon Prvog svetskog rata, proglašen je ludim i poslat 1925. godine na lečenje u duševnu bolnicu kod Niša, koja se nalazila u selu Toponica. Đorđev, bliski rođak Jaša Prodanović, ostavio je u svom testamentu, molbu četnicima da oslobode princa iz ludnice. Međutim, četnici nisu bili toliko iskusni u ilegalnom radu, pa su se obratili za pomoć Simi Markoviću koji je došao u Niš, da angažuje niške komuniste da izvrše taj zadatak. Dolaskom u Niš, na sastanku, Sima Marković obrazložio je svojim partijskim drugovima korist od ove akcije. Sastanku je prisustvovao i Lazar Dedijer. U obrazloženju, Marković je navodio kakva bi bila reakcija svetske štampe na oslobađanje princa. Marković je tražio od njih, da princa prebace u Bugarsku. Niški komunisti Dušan Dimitrijević i Toza Miljković uspostavili su vezu sa upravnikom bolnice koji je pristao u tom momentu da pomogne ovu akciju oslobađanja. Komunista Dobrosav Popović sa svojim taksijem i drugarima polazi na zadatak, ali u međuvremenu upravnik je obavestio policiju koja ih je sačekala ispred bolnice i uhapsila. Popović je odmah pušten a druga dvojica su posle pritvora od mesec dana u Beogradu puštena da se brane sa slobode.Tako je propao pokušaj komunista da oslobode princa Đorđa-navodi Žarić citirajući Dedijerovu biografiju.
Iako je ovaj pokušaj propao,1941. godine, oslobođen je od strane nemačke vlasti. Nemci su htelida ga postave za kralja okupirane Srbije ali je on tu ponudu odbio. Odbio je i život na Belom dvoru već je u toku rata živeo u svom stanu u Jevremovoj ulici. Tada je bio jedini Karađorđević koji nije pobegao iz zemlje. Nakon rata, samo je njemu od strane nove komunističke vlasti, od Karađorđevića, dopušteno da živi u Jugoslaviji. Umro je u Beogradu, 17.oktobra 1972. godine, a sahranjen je u porodičnom mauzoleju na Oplencu. On je bio najstariji sin kralja Petra Karađorđevića.